недеља, 28. децембар 2014.
среда, 13. август 2014.
петак, 13. јун 2014.
Говор Ирене Филеки са отварање изложбе
Чини ми велико задовољство што имам прилику да дам свој допринос на отварању креативне и маштовите изложбе као што је „Лице ћирилице“ коју схватам као заокруживање почетака бављења везом Радмиле Радић Сивцевич.
Прича о везу бар кад је наша култура у питању подразумева подсећање на традицију, на генерације жена које су остављале своје трагове иглом и нитима вуне, памука и исписивале различите поруке. Нама који се стручно бавимо текстилом, односно, његовим украшавањем ти трагови говоре не само о предмету већ и о временима, различитим условима живота у којима су настајала, о симболици коју су неминовно носили, о друштвеним правилима у која су се уклапала. Осим друштвених постојали су и лични разлози за бављење везом. „Сваки рад руком рађен, носи нешто од жене, која га је направила, има душу...по селима се добра везиља спомиње (мада је већ давно умрла) као добар гуслар... По саставу боја види се необично разумевање и прирођени дар наше сеоске жене. Она није знала за нека правила, нигде није чула за законе хармоније, па ипак је састављала боје по неком утврђеном реду, по правилима, које је црпила из саме себе ...несвесно је везиља решила сликарски задатак...“
И поред тога што је вез представљао цењено умеће код жена, мало тога остаје као рад одређене особе, мало тих радова је потписано и подразумева потпуно ауторско дело. Ова врста стваралаштва и данас следи старе начине рада: праћење прихваћених шара како националног тако и европског порекла. Тим пре је значајно да се с времена на време јављају и ауторски покушаји да се везом искаже несто лично, своје, поглед на свет који не припада заједнички усвојеним обрасцима.
Радмила Радић Сивцевич искрено, на начин који највише одговара њеном схватању креације и националне културе, односно, онога што је између осталог обележава исказује оно индивидуално, уметничко и показује нам да свет и живот није и не мора да буде сведен на монотону свакодневицу и да свако од нас има право избора да га обогати делима сопствених руку, маште и умешности, а да при том не заборавља ко је, одакле је, уткајући у свој рад оно што му је најважније и што је на њега оставило печат. Као што се вез прилагођава облику шаре како је то примећено кад је традиционални вез у питању, тако се и у радовима Радмилиним, добро одабраном техником покрстице исписују различити типови ћириличних слова, или појединачно као засебне целине, или целовите азбуке. И као што су почетнице – извезени комади платна који су у 19. веку баш као и Радмилини радови садржавали некад само слова и то различите типове и бројеве и служиле и подучавању, тако нас Радмилини радови уче да се присетимо с једне стране овог начина украшавања текстилних предмета и с друге стране писма као што је ћирилица, њене лепоте и могућности које пружа да се искаже лична креација.
Ирена Филеки,
музејски саветник Етнографског музеја у Београду
Прича о везу бар кад је наша култура у питању подразумева подсећање на традицију, на генерације жена које су остављале своје трагове иглом и нитима вуне, памука и исписивале различите поруке. Нама који се стручно бавимо текстилом, односно, његовим украшавањем ти трагови говоре не само о предмету већ и о временима, различитим условима живота у којима су настајала, о симболици коју су неминовно носили, о друштвеним правилима у која су се уклапала. Осим друштвених постојали су и лични разлози за бављење везом. „Сваки рад руком рађен, носи нешто од жене, која га је направила, има душу...по селима се добра везиља спомиње (мада је већ давно умрла) као добар гуслар... По саставу боја види се необично разумевање и прирођени дар наше сеоске жене. Она није знала за нека правила, нигде није чула за законе хармоније, па ипак је састављала боје по неком утврђеном реду, по правилима, које је црпила из саме себе ...несвесно је везиља решила сликарски задатак...“
И поред тога што је вез представљао цењено умеће код жена, мало тога остаје као рад одређене особе, мало тих радова је потписано и подразумева потпуно ауторско дело. Ова врста стваралаштва и данас следи старе начине рада: праћење прихваћених шара како националног тако и европског порекла. Тим пре је значајно да се с времена на време јављају и ауторски покушаји да се везом искаже несто лично, своје, поглед на свет који не припада заједнички усвојеним обрасцима.
Радмила Радић Сивцевич искрено, на начин који највише одговара њеном схватању креације и националне културе, односно, онога што је између осталог обележава исказује оно индивидуално, уметничко и показује нам да свет и живот није и не мора да буде сведен на монотону свакодневицу и да свако од нас има право избора да га обогати делима сопствених руку, маште и умешности, а да при том не заборавља ко је, одакле је, уткајући у свој рад оно што му је најважније и што је на њега оставило печат. Као што се вез прилагођава облику шаре како је то примећено кад је традиционални вез у питању, тако се и у радовима Радмилиним, добро одабраном техником покрстице исписују различити типови ћириличних слова, или појединачно као засебне целине, или целовите азбуке. И као што су почетнице – извезени комади платна који су у 19. веку баш као и Радмилини радови садржавали некад само слова и то различите типове и бројеве и служиле и подучавању, тако нас Радмилини радови уче да се присетимо с једне стране овог начина украшавања текстилних предмета и с друге стране писма као што је ћирилица, њене лепоте и могућности које пружа да се искаже лична креација.
Ирена Филеки,
музејски саветник Етнографског музеја у Београду
уторак, 22. април 2014.
Пријавите се на:
Постови (Atom)